Новембра 1937. Џорџ Стибиц (енгл. George Stibitz), запослен у компанији Бел, са посла је донео неколико телефонских релеја, сијалица и батерија. За својим кухињским столом креирао је једноставан логички уређај за бинарно сабирање, користећи лим од конзерве за дуван као прекидач. Његова супруга дала је име његовом изуму Модел К (енгл. Kitchen Model). Компанија Бел одобрила је даљи развој овог уређаја, те је новембра 1939. године представљен рачунар комплексних бројева (енгл. Complex Number Computer). Демонстрирајући овај уређај 1940. године, Стибиц је послао команде удаљеном рачунару у Њу Јорку путем телеграфских линија. Ово је први случај коришћења рачунара на даљину у историји човечанства.
Електронски рачунари прве генерације развијени су током II светског рата. Њихова сврха оправдавала је њихов назив. Рачунари попут рачунара ENIAC (енгл. Electronic Numerical Integrator and Computer) креирани су и програмирани као војно оруђе са задатком брзог рачунања, односно решавања математичких проблема. Карактерисала их је израда у технологији електронских вакумских цеви, мала брзина и непоузданост у раду, као и велики габарити.
Педесетих година прошлог века рачунари друге генерације почели су да се користе у комерцијалне сврхе за аутоматску обраду података. Њих карактерише израда у полупроводничкој технологији, повећана брзина и поузданост у раду и увођење магнетних трака као медијума за складиштење података. Касних педесетих година креирана је и прва рачунарска мрежа под називом SAGE (енгл. Semi-Automatic Ground Environment) са циљем прикупљања и обраде података са више радарских јединица стварајући јединствену слику ваздушног простора изнад САД-а. Раних шездесетих година војна технологија је опет комерцијализована, те се почело са изградњом комерцијалних рачунарских мрежа попут система за резервацију авионских карата SABRE (енгл. Semi-Automatic Business Research Environment) у компанији American Airlines.
Септембра 1969. године почела је са радом војна рачунарска мрежа ARPANET (енгл. Advanced Research Projects Agency Network), која је осамдесетих година прерасла у отворену рачунарску мрежу под називом Интернет. Шездесетих година, развитком електронике, рачунари треће генерације (Слика 4.). Њих карактерише израда у технологији интегрисаних кола, повећана брзина рада и капацитета радне меморије, увођење магнетних дискова као медијума за складиштење података и знатно смањење габарита.
Седамдесетих године прошлог века појавили су се Бибиес системи (енгл. BBS – Bulletin Board System). Централни рачунар на којем је радио Бибиес софтвер могао је да прихвати више корисника истовремено путем постојећих телефонских линија. Бибиес је омогућавао размену порука и података, читање вести и касније и ћаскање уживо (енгл. chat).
Почетак Интернета осамдесетих година, пратила је и појава четврте генерација рачунара заснованих на микропроцесорима, који су касније добили форму (компатибилних) IBM персоналних рачунара које и данас користимо. Деведесетих година почели су са радом комерцијални Интернет сервис добављачи (енгл. ISP – Internet Service Providers), који су корисницима омогућавали приступ интернету путем јавне телефонске мреже.
Иницијално, корисницима интернета били су доступни сервиси електронске поште, сервиси за размену датотека и сервиси за даљинско управљање. Деведесетих година, на CERN институту развијен је хипертекст систем за управљање документима којем се може приступити путем Интернета. Већ средином деведесетих година овај систем постао је доминантни сервис на Интернету под називом World Wide Web. Сваки корисник Интернета уз помоћ специјализованог софтвера под називом веб прегледач (енгл. web browser) могао је да приступи хиљадама индексираних веб страница.