Новембра 1937. Џорџ Стибиц (енгл. George Stibitz), запослен у компанији Бел, са посла је донео неколико телефонских релеја, сијалица и батерија. За својим кухињским столом креирао је једноставан логички уређај за бинарно сабирање, користећи лим од конзерве за дуван као прекидач. Његова супруга дала је име његовом изуму Модел К (енгл. Kitchen Model). Компанија Бел одобрила је даљи развој овог уређаја, те је новембра 1939. године представљен рачунар комплексних бројева (енгл. Complex Number Computer). Демонстрирајући овај уређај 1940. године, Стибиц је послао команде са Универзитета у Новом Шемпширу удаљеном рачунару у Њу Јорку путем телеграфских линија. Ово је први случај коришћења рачунара на даљину.
Електронски рачунари прве генерације развијани су током II светског рата. Њихова сврха оправдавала је њихов назив. Рачунари попут рачунара ENIAC (енгл. Electronic Numerical Integrator and Computer) креирани су и програмирани као војно оруђе са задатком брзог рачунања, односно решавања математичких проблема. Карактерисала их је израда у технологији електронских вакумских цеви, мала брзина, непоузданост у раду и велики габарити. Педесетих година прошлог века рачунари друге генерације почели су да се користе и у комерцијалне сврхе. Њих карактерише израда у полупроводничкој технологији, повећана брзина и поузданост у раду. Касних педесетих година креирана је и прва рачунарска мрежа под називом SAGE (енгл. Semi-Automatic Ground Environment) са циљем прикупљања и обраде података са више радарских јединица стварајући јединствену слику ваздушног простора изнад САД-а.
Раних шездесетих година војна технологија је опет комерцијализована, те се почело са изградњом комерцијалних рачунарских мрежа попут система за резервацију авионских карата SABRE (енгл. Semi-Automatic Business Research Environment) у компанији American Airlines користећи IBM 7090 mainframe рачунаре.
Крајем шездесетих година развијени су рачунари треће генерације израђени у технологији интегрисаних кола, са повећаном брзином рада и знатно смањење габарита. У то време, октобра 1969. године, почела је са радом војна рачунарска мрежа ARPANET (енгл. Advanced Research Projects Agency Network) која је иницијално поседовала четири чвора – три у Калифорнији и један у Јути. Овај догађај представља зачетак Интернета!
Седамдесетих године прошлог века појавили су се BBS системи (енгл. Bulletin Board System). Рачунар на којем је радио BBS софтвер могао је да прихвати више корисника истовремено путем постојећих телефонских линија и пружи сервисе попут размене порука и података, приказа вести и ћаскања. Такође, седамдесетих година, ARPANET добија станардизован мрежни протокол NCP (енгл. Network Control Protocol) и шири се Северном Америком и Европом.
Осамдесете године обележене су појавом четврте генерација рачунара заснованих на микропроцесорима, који су касније добили форму (компатибилних) IBM персоналних рачунара које и данас користимо. 1983. протокол TCP/IP званично је заменио протокол NCP на ARPANET-у. ARPANET је касније подељен на цивилни и војни део – војни део је угашен почетком деведесетих, а цивилни део постао је NSFNET (енгл. National Science Foundation Network). NSFNET-у су се касније придружиле и друге истраживачке и комерцијалне мреже, те је скуп свих повезаних мрежа постао интернет.
Деведесетих година почели су са радом комерцијални Интернет сервис добављачи (енгл. ISP – Internet Service Providers), који су корисницима омогућавали приступ интернету путем јавне телефонске мреже. Иницијално, корисницима интернета били су доступни сервиси електронске поште, сервиси за размену датотека и сервиси за даљинско управљање. На институту CERN развијен је хипертекст систем за управљање документима којем се може приступити путем Интернета. Већ средином деведесетих година овај систем постао је доминантни сервис на Интернету под називом World Wide Web. Сваки корисник Интернета уз помоћ специјализованог софтвера под називом веб прегледач (енгл. web browser) могао је да приступи хиљадама веб страница.
Данас сервисе интернета користи више од 5 милијарди људи.