Dial-up
У рачунару се информације представљају у дигиталном облику. Ако се рачунари повезују путем јавне комутиране телефонске мреже (PSTN, Public Switched Telephone Network) у којој се обавља само аналогни пренос, мора се извршити конверзија дигиталних у аналогне сигнале на излазу из рачунара (D/A конверзија) тј. аналогних у дигиталне на улазу (A/D конверзија). Ове конверзије обављају се у уређају који се састоји од модулатора и демодулатора тј. у модему (МОДулатор-ДЕМодулатор). Користе се три основне технике: дигитална амплитудна модулација (ASK, Amplitude-Shift Keying), дигитална фреквенцијска модулација (FSK, Frequency-Shift Keying) и дигитална фазна модулација (PSK, Phase-Shift Keying).
Под појмом “Dial-up приступ” подразумева се приступ интернету где корисник модемом успоставља телефонску везу са провајдером интернет услуга. Овај начин приступа интернету је застарео и није доступан у већини земаља. Позивање броја телефона и успостављање везе са интернет провајдером трајало је десетак секунди. Када се веза успостави, уместо гласа, размењивали су се модулисани подаци. Док је модемска веза успостављена, телефонска линија је била заузета – није могла да се користи за телефонске позиве. Максимална брзима преноса од провајдера ка кориснику била је 56 kb/s, а од корисника ка провајдеру 48 kb/s. Поред ове функције, модем је могао да врши откривање и исправљање грешака приликом преноса као и компресију и декомпресију података.
ISDN
ISDN (Integrated Services Digital Network) приступ интернету подразумева да јавна комутирана телефонска мрежа подржава дигитални пренос сигнала. Базни приступ (BRI) подразумева два телефонска канала (B канала) по којима се може преносити по 64 kb/s и једног канала (D канала) за синхронизацију по којем се може преносити 16 kb/s. На овај начин корисници су могли да користе један B канал за приступ интернету и други B канал за телефонски саобраћај, или оба B канала за приступ интернету. У зависности од дела света у којем се корисник налазио, било је могуће остварити и примарни приступ (PRI) са 24 до 30 B канала (1,5 – 2 Mb/s). ISDN приступ интернету је такође застарео – може се рећи да није никада ни заживео јер је брзо замењен дигиталном претплатничком линијом.
DSL
DSL (Digital Subscriber Line) тј. дигитална претплатничка линија представља актуелан начин преноса дигиталних сигнала у јавним телефонским мрежама већим брзинама. Ова услуга базирана је на сталном и брзом приступу Интернету по већ постојећој телефонској линији (парици) без њеног заузећа или промене телефонског броја. Реализује се инсталацијом уређаја на страни корисника где се налази делитељ фреквенције (сплитер) и DSL модем (новији DSL уређаји имају уграђен сплитер). Може се реализовати преко обичне телефонске линије или базног ISDN прикључка. Захтевани технички услови су да постоји слободна парица и да има слободних ресурса на уређају у реонској телефонској централи.
Током година развијено је више типова DSL приступа:
- SDSL – Symmetric digital subscriber line – једнак проток од провајдера ка кориснику и корисника ка провајдеру
- SDSL – Symmetric digital subscriber line, до 1544 kb/s по парици
- HDSL, HDSL2, HDSL4 – High-bit-rate digital subscriber line, до 1544 kb/s по парици
- G.SHDSL – Single-pair high-speed digital subscriber line, до 5696 kb/s по парици
- IDSL – ISDN digital subscriber line, до 144 kb/s по парици
- ADSL – Asymmetric digital subscriber line – већи проток од провајдера ка кориснику него од корисника ка провајдеру (асиметричан проток)
- ADSL, ADSL2, ADSL2+ – Asymmetric digital subscriber line, до 24 / 3.5 Mb/s
- VDSL, VDSL2 – Very-high-bit-rate digital subscriber line, сума у оба смера до 200 Mb/s – актуелно у Србији
- G.fast до 1 Gb/s на изузетно кратким раздаљинама